Anđeli neće sići sa nebesa

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem.

Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala.